Dragi moji i sama se to ponekad zapitam. Izgleda da sam oduvijek imala to nešto "lezbiljsko" u sebi i da je to jednog dana isplivalo na površinu. Bilo je to ovako:
Oduvijek sam razmišljala realno i nikad nisam nikoga osuđivala po tome što je, s kim se druži ili kakve patike nosi. Za mene su svi ljudi pa tako i pederi i lezbe. Slušala sam o njima, gledala na TV-u i čitala po internetskim stranicama. Po mom vlastitom mišljenju oni ljudi kao i svi mi, od krvi i mesa, ali samo šta dalje od mene. Ja nikad nebi mogla bit sa osobom istog spola, bilo je to moje mišljenje.
No jednog dana, bio je to 1.razred srednje škole, a sad sam 3. Znači prije 2 godine upoznala sam jednu curu iz moje šk koja je tada bila 2.razred. Odma sam se zaljubila u njene crne oči, na koje očito svi padaju. U njenom društvu sam se osijećala čudno, zaljubljeno. Nikom to nisam tila reć, pa ni njoj, jer sam se bojala da me ne proglase ludom. Ni sama nisam znala što mi se to točno događa. Sve mi je to bilo novo i čudno. Ja da sam se zaljubila u osobu istog spola.....MAMAAAAAAAA!!!
No dobro! Dopisivale smo se danonoćno, o svemu i svaćemu. U jednom trenutku me upitala, na moje veliko iznenađenje, da joj iznesem svoje mišljenje o homoseksualnim osobama. Bilo mi je čedno pa sam je upitala zašto. Priznala mi je da je bila u par veza s curama i da su joj one draže od muških. Laknulo mi je i priznala sam joj što osijećam prema njoj. Nije me proglasila ludom nego mi je rekla svoje mišljenje o tome i da ona želi nešto s menom. Zabrijale smo čim smo se sljedeći put našle i došavši kući tek sam onda shvatila da sam to što jesam.
Iako sam već dugo u vezi sa curom i danas se ponekad zapitam tko sam zapravo ja.