Zašto je nekim ljudima lakše nestati nego objasniti? Lakše prekinuti komunikaciju nego izgovoriti istinu? Lakše ostaviti nekoga s milijun pitanja nego pružiti jedan iskren odgovor?

Često se govori da nam za nastavak života ne treba tuđe objašnjenje, da završetak moramo pronaći sami u sebi.

Ali je li to zaista tako?

Kada s nekim dijelimo vrijeme, emocije, povjerenje i dio sebe, zar nije barem ljudski očekivati objašnjenje kada sve završi?

Možda ljudi ne daju završetak jer nemaju hrabrosti suočiti se s vlastitim postupcima. Možda žele izbjeći osjećaj krivnje. A možda im jednostavno nikada nije bilo stalo onoliko koliko smo mislili.

Ipak, ono što najviše boli ponekad nije sam odlazak, nego činjenica da nikada nismo saznali zašto.

Je li objašnjenje na kraju odnosa znak poštovanja ili nešto što nam nitko zapravo ne duguje?

Je li izostanak odgovora već sam po sebi odgovor ili je to samo rečenica kojom pokušavamo utješiti sebe?