Znači... ok... ukratko... imam 37 godina.
Razvedena. Samohrana majka 16-godišnjaka.
Brak i veze nakon toga... neprestano vršenje nasilja nada mnom što je rezultiralo PTSP-om, ali... učinilo me ... ajmo reći... netipičnom ženom.
Znači... ne... ne bojim se muškaraca.
Dapače... oni se boje mene. Kad mi je više puklo od drkanja u mozak i skakanja po glavi... da me netko udara zbog svojih osobnih kompleksa... došlo je do toga da sam se počela bojati sebe ... u smislu... jedan od bivših me ošamario ni krivu ni dužnu...
A ja sam već tad bila na rubu... i bojala sam se uzvratiti mu udarac jer da sam ga pljusnula... završio bi mrtav na podu. Pa sam tako udarila šakom u zid i pozvala sebi policiju da me vode u zatvor jer sam agresivna i zla osoba.
Naravno... po mene su došla kola hitne pomoći i odveli me u Vrapče gdje sam bila par dana na odmoru iako su me jedva primili jer im nije bilo jasno u čemu je problem.

Zašto ovo pišem... zato jer je povezano s mojim osjećajem prema ženama. Empatijom.

Privlače me žene... pokušala sam biti u vezi s par njih, ali sve je super dok ne dođe pitanje sexa. Tad mi se pojavi neki osjećaj ... kao da je ta žena od porculana i bojim se da joj ne naudim slučajno tijekom sexa ... npr... da ju diram dolje, a imam duge nokte...
Ili recimo ako bi žena tražila da koristimo dildo.. vibrator... strah me je da joj nešto dolje ne oštetim.

Hoću reći... mene je nasilje koje sam trpila učinilo snažnijom od većine žena, ali i muškaraca. Hvala mom bivšem mužu koji je imao 190cm i 120 kila i što je podcijenio moju inteligenciju i vještinu da ja iz apsolutno svakog sranja moram naučiti nešto.
Tako se dogodilo jednom prilikom da me prilikom dojenja počeo provocirati i štipati... govorila sam mu da prestane, ali nije htio.
Kad je moje dijete u pitanju... opasna sam... postajem psihopat i bez iti malo grižnje savjesti... s djetetom na sisi ... jednim potezom sam bivšeg muža opalila nogom ravno u jetru da je pola sata cvilio na podu.
Pa koliko puta sam ti ponovila... daj me ne štipaj koji ti je kurac?...

Nisam muškobanjasta. Jesam visoka i snažna. Izbjegavam konflikte maksimalno... nisam u vezi zadnjih godinu dana jer je završilo Bože sačuvaj...
Zaljubila sam se u lika koji je bio narkodiler i "kurac pička dinamo" ... kad je prevršio svaku mjeru ... uzela sam mobitel da nazovem brata da dođe po mene i moje stvari.
Bivši mi je nasilno oteo mobitel iz ruke koju mi je skoro slomio... razbio mi je mobitel i bacio ga u svoju pivu... i ja sam ga ispljuskala od jada i nemoći... pozvao mi je policiju. Nisu me pitali moju stranu priče nego me odveli... u Vrapče. Moja me psihijatrica pustila idući dan van.
Na Prekršajnom sudu sam trebala dobiti 3 mjeseca zatvora, godinu dana uvjetne i novčanu kaznu... ali... je sutkinja popizdila na policajce i njihov odnos prema meni. Saslušala me je... i ne razumijem na temelju čega je donijela procjenu mene u stilu da me pitala:
"Ana... ni za što nećete biti terećeni... nema niti zatvorske niti novčane kazne, ali molim Vas recite mi... što tako predivna, inteligentna i divna žena poput Vas radi s ljudima na margini društva kojima ne možete pomoći, ali oni Vas mogu povući prema dolje. Imate li ikud otići da na neko vrijeme promijenite okolinu i posvetite se sebi?"
Rekla sam da imam mamu i kuću na selu 400km dalje od Zagreba. Sutkinja me zamolila da odem na neko vrijeme mami i oporavim se.
I tako je i bilo...

Ponavljam... zašto sam ovo gore napisala... jer onako... lik koji je BBB narkodiler je meni zvao murju jer sam ga ispljuskala.

Ženu nikad ne bih mogla udariti.
Svoje traume s nasilnim muškarcima sam u kontekstu sebe stavila u okvir da sam ojačala.
Ali... projiciram te traume na ostale žene ... zabrijala sam ustvari da su sve žene žrtve osim mene... i tako sam prema ženskom spolu postala previše protektivna.. praktički na razini majčinstva...

I šta sad ... mislim... šta sad?... kako da sebi izbijem iz glave da će se žena razbiti u sitne komadiće ako je dotaknem?...
Ima li tu spasa?...

Hvala unaprijed